Врста кокса добијеног одложеним коксом заосталог уља.Суштина је делимично графитизован облик угљеника.Црне је боје и порозна, у облику наслаганих гранула, не може се топити.Елементарни састав је углавном угљеник, повремено садржи малу количину водоника, азота, сумпора, кисеоника и неких металних елемената, а понекад и са влагом.Широко се користи у металургији, хемијској индустрији и другим индустријама као електроде или сировине за производњу хемијских производа.

Морфологија нафтног кокса варира у зависности од процеса, услова рада и природе сировине.Нафтни кокс који се производи у радионици петролеј кокса назива се зелени кокс, који садржи неке испарљиве некарбонизоване угљоводоничне једињења.Зелени кокс се може користити као нафтни кокс за гориво.Електроде које се користе у производњи челика морају бити калцинисане на високој температури да би се завршила карбонизација и свеле испарљиве материје на минимум.

Изглед кокса произведеног у већини радионица петролеј кокса је црно-браон порозни чврсти неправилни блок.Ова врста кокса се такође назива сунђер кокс.Друга врста петролеј кокса са бољим квалитетом назива се игличасти кокс, који је погоднији за електроде због нижег електричног отпора и коефицијента термичког ширења.Трећа врста тврдог нафтног кокса назива се кокс.Овај кокс је обликован као пројектил, има малу површину и није га лако коксовати, па се не користи много.

Нафтни кокс узима тешку нафту или другу тешку нафту након дестилације сирове нафте као сировину и пролази кроз цев пећи од 500℃±1℃ пећи за грејање при великом протоку, тако да се у коксној кули одвијају реакције пуцања и кондензације, а затим се кокс одређено време хлади.Коксирањем и декокингом се производи нафтни кокс.